Срби

Застава Срба
1. ред: Јован Владимир · Стефан Немања · Свети Сава · Краљ Милутин · Цар Душан · Цар Лазар ред: Милош Обилић · Мехмед паша Соколовић · Иван Гундулић · Руђер Бошковић · Захарије Орфелин · Доситеј Обрадовић ред: Карађорђе Петровић · Милош Обреновић · Вук Стефановић Караџић · Омер паша Латас · Петар II Петровић Његош · Јосиф Панчић ред: Јован Јовановић Змај · Лаза Костић · Петар I Карађорђевић · Никола Пашић · Војвода Радомир Путник · Сима Лозанић ред: Лаза Лазаревић · Михајло Пупин · Војвода Живојин Мишић · Стеван Мокрањац · Никола Тесла · Војвода Степа Степановић ред: Војвода Петар Бојовић · Паја Јовановић · Бранислав Нушић · Михаило Петровић Алас · Јован Цвијић · Алекса Шантић ред: Јован Дучић · Радоје Домановић · Надежда Петровић · Петар Кочић · Исидора Секулић · Милутин Миланковић ред: Александар I Карађорђевић · Милунка Савић · Иво Андрић · Милош Црњански · Гаврило Принцип · Сава Шумановић ред: Десанка Максимовић · Павле Савић · Меша Селимовић · Бранко Ћопић · Светозар Глигорић · Марија Бурсаћ ред: Марина Абрамовић · Емир Кустурица · Јасна Шекарић · Владе Дивац · Новак Ђоковић · Теодор фон Бург
Укупна популација
13—14 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
Србија (без КиМ)	5.988.093 (2011)[2]
КиМ	146.128 (2013)[3]
БиХ	1.086.733 (2013)[4][5]
САД	199.080 (2012)[6] 48,320 in Canada[7]
Немачка	500.000 (2014)[8][9][10]
Аустрија	300.000 (2012)[10][11]
Канада	96.530 (2016)[7]
Аустралија	69.544(2013)[12]
Швајцарска	187.554 (2008)[13]
Хрватска	186.633 (2011)[14]
Црна Гора	178.110 (2011)[15]
Француска	120.000 (2014)[16]
Шведска	120.000 (2008)[17]
Уједињено Краљевство	80.000 (2012)[10][18]
Русија	80.000 (2014)[19]
Турска	70.000 (2010)[20]
Италија	70.000 (2012)[10]
Холандија	53,845 (2005)[21]
Словенија	38.964 (2002)[22]
Република Македонија	35.939 (2002)[23]
Албанија	30.000—100.000 (2014)[24]
Аргентина	30.000—70.000 (2012)[25]
Јужна Африка	25.000 (2014)[10]
Румунија	18.076(2002)[26]
Бугарска	20.000 (2014)[27]
Грчка	15.000 (2012)[10]
Мађарска	10.038 (2011)[28]
Норвешка	10.000 (2012)[29]
Данска	10.000 (2012)
Луксембург	8.581 (2009)[30]
Бразил	8.000 (2014)
Чешка	7.000 (2014)
Нови Зеланд	7.000 (2012)
Шпанија	7.000 (2012)
УАЕ	6.000—15.000
Словачка	5.000 (2012)[31]
Језици
српски језик
Религија
Доминира православна, али има и муслимана, католика, протестаната и атеиста
Сродне етничке групе
Јужни Словени Словени (Лужички Срби)

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38 %) и Црној Гори, где их има 28,73 %. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".^[32]

Географија

Геополитички простор Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, подручје на којем је данас настањена већина Срба

Традиционални српски етнички простори су данас политички подељени између неколико држава, у којима се положај српског народа разликује. Матична држава српског народа је Србија. Поред тога, Срби су признати као један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине. У самопроглашеној Републици Косово, коју Србија не признаје и коју сматра делом своје територије, положај Срба је регулисан у смислу да су албански и српски равноправни службени језици ове самопроглашене државе. Црна Гора је дефинисана као грађанска држава. У њој статус Срба није посебно дефинисан, али се Срби у овој држави не сматрају ни националном мањином.^[33] У осталим државама које покривају традиционалне српске етничке просторе, Срби имају статус националне мањине.

У самој Србији, Срби чине већину становништва у Војводини (67 %), Београду (91 %), Шумадији и западној Србији (89 %) и Јужној и источној Србији (89 %). На Косову и Метохији Срба има 7 % и други су народ по бројности, после Албанаца. У току је процес формирања Заједнице српских општина, која би требало да укључи општине на Косову и Метохији са српском већином.

У Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, Срби су већински народ (88 %), а чине и релативну већину становништва (43 %) у Брчко Дистрикту. У другом ентитету БиХ, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине највећи део становништва у 4 општине Босанске Крајине.

У Црној Гори, Срби чине доминантно становништво у једном броју општина на северу Црне Горе и Боки Которској.

Око 190.000 Срба данас живи у Хрватској. Срби у Хрватској су били конститутивни народ до 1991. године, када их је било преко 580.000. Срби су у великом броју (350.000) протерани из те земље у операцијама Олуја и Бљесак 1995. године. Данас Срби чине већину становништва у једном броју општина Хрватске у северној Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, западном Срему и Барањи. Део ових општина на истоку Хрватске укључен је у Заједничко веће општина.

У Румунији, Срби чине највећи део становништва у општинама Свињица, Пожежена и Соколовац у Банату.

Етимологија

По Св. епископу Николају Велимировићу: "Срб је једино национално име у Европи чије се значење изгубило". Он такође пише: "И српско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа".^[34]

Најранији помен Срба (Серби) налази се код античких писаца међу којима су Тацит 50. године н. е., затим Плиније Старији 77. године н. е. (Naturalis historia) те Клаудије Птоломеј (Geography, 2. век н. е.) у конотацији са Сарматским племеном Серби са северне стране Кавказа и на доњем току реке Волге. Римски историчар Амијан Маркелин (325—391) у својим делима Карпате назива именом Montes Serrorum (Српске планине) што хрватски писац Анже Жупанич сматра раним поменом Срба (Serri). Вибијус Секвестер (4. век) у својим делима такође помиње Србе под називом "Serbs".^[35]Прокопије из Цезареје (500—565) је користио назив Sporoi (Sorroi, Sorri) као заједничко име за племена Анти и Склавијани. Међу разним историчарма постоји веровање да је ово искривљени облик имена Срба.^[35][36]

Драгоцено штиво о Србима и њиховом раном идентитету представља чувено, од стране Ватикана забрањено историјско дело Орбинија. Дубровчанин наводи (1601) да се у "Историји Саске" зову Сорабима, што је код Лаоника искривљено у Сорабри. Произилази да су исти народ Сораби, онај део између река Сале и Лабе (Лужички Срби) и остали у горњој Мезији (Срби). А по списима Цариградског сабора, Срби се називају Сирфима, док су ови сами себе називали Сарбљи или Сербљи.^[37] Њихове земље се у Илирији простиру од Смедерева, града на Дунаву, све до Ниша, "где почиње Бугарска". Најпознатија су места у Србији "престоница Стони Београд (Београд), затим Призрен (родни град цара Јустинијана), па неосвојива тврђава Новагора и Црнагора (Ново Брдо), где се налазе (почетком 17. века) пребогати турски рудници злата и сребра".

У раном срењем веку Срби се помињу у писаним изворима као Σερβοι (Servoi), Sorabos, Surbi, Sorabi.^[38]De administrando imperio помиње државу Србију (Serbia) династије Властимировића унутар које, потом, помиње српска племена под називом Срби (Serbs).^[39][40] У средњовековним грчким списима Срби се помиње као Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима као srъbinъ, srъblinъ. Очувало се у имену области Zribia (Мајсен) која се помиње код Козме Прашког. Код Константина Порфирогенита име Σέρβιοι се односи на једно јужнословенско племе. Облик *sъrbъ се доводи у везу са рус. пасерб (посинак), укр. присербитися (придружити се, прикључити се), са староиндијским sarbh- „тући, сећи, убити“, лат. sero, „састављати“ и грч. ειρω „низати“.^[41]

Генетика

На основу генетских истраживања, показало се да код Срба доминирају две хаплогрупе, I2a и R1a које се везују за популације које су учествовале у етногенези Словена, а које су везане са долазак Срба на Балкан. Код Срба је I2a заступљенија од R1a, што је појава код осталих Јужних Словена изузев Словенаца, те се по генетици уклапају у ту популацију.^[42] Иако је дуже времена била актуелна хипотеза да је популација са гранама I2a хаплогрупе била старобалканска,^[43] на основу нових истраживања је установљено да је она дошла са Словенима, односно учествовала у етногенези Словена захваљујући томе што су њене најстарије гране локализоване на Карпатима и на западној Украјини и што су њене гране заступљене код свих словенских народа више него код других.^[44][45]

Према подацима са Српског ДНК Пројекта, рачунајући ту и резултате подухвата чији је циљ био генетско тестирање Срба из источне Херцеговине (имена тестираних још нису објављена док се не доврши научна студија, али проценти хаплогрупа јесу), на основу тренутног узорка од 2226 тестираних, утврђено је да хаплогрупи I2a припада 38% Срба, док их 16% припада хаплогрупи R1a.^[46][47] Што се тиче хаплогрупа потеклих од предсловенске популације са Балкана, познати као стари Власи, односно Илиро-романи, Трачани и остале популације, су са око 17% код Срба из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и Хрватске заступељне гране хаплогрупе E1b, док гране хаплогрупа J2b и R1b појединачно чине испод 10% од укупног удела.^[42] Ово иде у прилог историјским подацима који су указали да се предсловенско становништво током средњег века измешало и утопило у новопридошло словенско, прихватило српски идентитет и постало део српског народа. Према генетици, популације са гранама хаплогрупе Е1б уопште нису блиске, односно многима је заједнички предак живео пре више од 4000 година. Заступљене су код многих балканских народа, укључујући Албанце, Бугаре и Грке.^[46] Што се тиче осталих хаплогрупа, оне су слабије заступљене код Срба.^[42]

Историја

Српски народ је, попут многих других народа, веома везан за своје историјско памћење. Танка, али нераскидива нит којом је традиција спајана са садашњошћу, била је извор његове виталности и његове вештине да у неповољним околностима очува свој идентитет и буде свестан свога места у оквиру словенског и православног света и европске цивилизације. Вертикала српске историје почива на неколико обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданостправослачвној вери (Српској православној цркви), ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића и празновање крсне славе. Једновремено, та традиција се, у европским размерама, сладно уклапала у збир општих вредности уоквирених хришћанском цивилизацијом. "Срби су народ редак на свету који је имао свест о својој историји а да није имао, ни школа, ни књига да је одатле учи. За њих су све епске народне песме" - закључује Милорад Екмечић.^[48]

Раскид са основним обележјима традиције је код, по правилу, имао за последицу, утапање у туђе средине и у друге верске и етничке групе. Изузеци по којима српски идентитет није везан за верску припадност феномени су савременог доба, и ограничени улавном на елиту, која српско порекло ставља испред верских опредељења. Верношћу традицијама средњег века, које су у доба османске владавине биле оснажене косовским предањем – моралним ставом библијског надахнућа о немирењу с ропством – сачувано је, упркос честим сеобама, расељавањима и прогонима, језгро српског народа. На тим темељима, положеним у доба Немањића, а допуњеним у доба туђинске власти, настао је модерни српски идентитет који је, у последња два века, из верског, верско-етничког и протонационалног прерастао у национални индентитет. Стара баштина била је, у том раздобљу, допуњеним вредностима заједничким модерној европској цивилизацији: монархијско уређење, демократске установе, права и слободе човека и грађанина, као и тежња за слободом као обједињујућим националним и политичким идеалом. Резултат тих укрштених стремљења у 19. веку било је стварање две српске државе, једне у Приморју – у Црној Гори, друге у Подунављу – у Србији. Две кнежевине, Црна Гора и Србија независност су стекле на Берлинском конгерсу 1878, у доба када је у свету било свега тридесетак независних држава.

Порекло Срба

Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Френсиса Дворника

Према „Спису о народима“ који се приписује византијском цару Константину Порфирогениту,^[49] Срби су се доселили на Балкан за владавине цара Ираклија (610—641), почетком 7. века (око 626. године). Од тада се са сигурношћу може говорити о њиховој историји. То међутим доводи у питање не само Мавро Орбини. Они су дошли много раније и налазе се као Сораби (Срби) у Тракији. А за време цара Константина у 4. веку, дигли су побуну против њега, они Сораби (Срби) из Доње Паноније.^[50]

Према поменутом спису, Срби су на Балкан дошли из Бојке (Беле Србије),^[51][a] чија локација није са сигурношћу утврђена. О локацији Беле Србије постоји неколико хипотеза. Према једном мишљењу она се налазила на подручју Полабља и Лужице (данашња источна Немачка),^[ко?] које данас настањују Лужички Срби. Према другом мишљењу,^[ко?] она се налазила у горњем току Висле и Одре (данашња Пољска), док је према трећој варијанти^{[појаснити]} она била лоцирана на подручју данашње западне Украјине. У сваком случају, српска народна традиција не зна за земљу Бојку.^[52]

У Полабљу Србе као засебну заједницу налазимо од 5. века, међу западним Словенима, где је потврђено постојање њихове некадашње државе, у делу литературе^{[појаснити]} познате као Дерванова Србија. Лужички Срби и данас живе на делу овог простора који је обухватала Дерванова Србија.

Међутим, немогуће је тачно рећи када су и одакле Срби стигли на подручје Беле Србије, односно да ли су тамо дошли као део Словена или као део неких других несловенских народа (пре свега иранских Сармата односно Алана). И за саме Словене се не може тачно рећи када су и одакле стигли на просторе који се сматрају њиховом прапостојбином, иако их новија археолошка истраживања везују за низ археолошких култура које су се смењивале на подручју средње и источне Европе. Чињеница да порекло Срба није тачно утврђено је отворила простор за појаву различитих теорија о овом питању у домаћој и страној историјској науци и паранауци (Видети: Теорије о пореклу Срба). У делу литературе^{[појаснити]} се најстарије порекло Срба везује за простор античке Сарматије, где антички аутори помињу племе Серби (видети: Иранска теорија о пореклу Срба).

По Дубровчанину, Мавру Орбинију у његовом капиталном историографском делу, на једном месту доводе се у везу "Руси" и Срби. Ти Руси Словени који су настањивали земљу звану Сарматија, населили су се ту, након одласка Словена Сораба (Срба) у Лужицу и Мезију. Руси из Сарматије су (по аутору Јохану Авентинусу) за време римског цара Вителија продрли преко Дунава у Римско царство. Након што су сасекли две римске чете, спустили су се у Мезију, где су убили конзула и управитеља њеног Агрипу. У то време - у 1. веку нове ере, (по аутору Миху Солуњанину) настанише се у илирској Мезији и добише име Рашани (Срби). Ти Руси су се удружили са Готима, и заједно (под именом Готи) у војном походу разорили Европу.^[53]

Руски археолог-слависта Валентин Васиљевич Седов сматра да археолошка грађа не потврђује мишљење да се Бела Србија налазила на западно-словенским просторима. Према овом аутору, Срби потичу са северног приобаља Црног мора везаних за тамошњу Трипољску културу, а на Балкан су се преселили у масовном миграционом таласу ка средњем Подунављу, у време најезде Авара.^[54]

Модерна српска нација етно-лингвистички спада у групу јужнословенских народа. Резултати одређених генетских и антрополошких истраживања показују да су Срби по свом генетском пореклу повезани и са балканским староседеоцима, доба винчанске културе. Међутим, с обзиром да се Y-ДНК хаплогрупа I, коју данас налазимо као најзаступљенију код Срба, везује и за балканске староседеоце и за један део Словена, не може се са сигурношћу рећи да ли су они Срби који имају ову хаплогрупу по директној мушкој линији потомци балканских староседелаца који су се касније пословенили или потомци Словена који су се населили на Балкан. Генерално, одређени степен генетског порекла од старих народа није карактеристичан само за Србе већ и за остале народе у Европи (староримски филозоф Сенека - Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накалемљено. Једни су одлазили, а други долазили).

Средњи век

Раносредњовековна историја Срба је због оскудице писаних извора позната само оквирно.

За период од досељавања до формирања феудалних држава главни извор је Константин Порфирогенит. По његовој причи, за време владавине византијског цара Ираклија (610—641) власт над Белим Србима је припала двојици браће, од којих је један из непознатог разлога напустио своју очевину и упутио се у Византију. За собом је, како Порфирогенит каже, повео „половину народа“. Цар Ираклије их је населио у околини Солуна, у крају који ће се од тада по њима звати Србица (данас Сервија, округ Кожани).^[b] После неког времена их је обузела носталгија за старим завичајем, па им је цар дао дозволу за повратак. Међутим, тек што су прешли Дунав, предомислили су се и поново затражили земљу за насељавање. Овај пут им је цар доделио области опустошене у најезди Авара, у Порфирогенитово време (средина 10. века) познате као Србија, Паганија, Захумље, Травунија и Конавле.^[56]

Срби и остали Јужни Словени су у новој постојбини на Балкану затекли романизовано становништво.^[57] Оно је у почетку, услед страха,^[c] избегавало сусрет са придошлицама. Међутим, односи су временом отоплили, па је дошло до трговачке и културне размене, а негде и до мешања и симбиозе.^[d] Вероватно као резултат тога у српски језик су доспеле неке речи из вулгарног латинитета као нпр: босиљак (basilicum), броћ (bractea), врт (hortus), врч (urceus), Грк (Graecus) гуња/дуња (cydoneus), јегуља (anguilla), кимак (cimex), кип (cippus), конопац (canapus), копун (cappo, акуз. capponem), креста (crista), купус (composita), ловор (laurus), лоћика (lactuca), мазга (muscus), мрамор (marmor), осел (asellarius), ошљар, папар (piper), паун (pavo, акуз. pavonem), рака (arca), рачун (ratio, акуз. rationem), ротква (radix, акуз. radicem), русаље (rosalia), сапун (sapo, акуз. saponem), сумпор (sulphur), уље (oleum), цер (cerrus) идр.^[58] Романизовано становништво се негде стопило са Словенима пре, а негде касније. Најдуже се одржало у приморским крајевима. Успомену на њих чувају топоними: Скадар (Scodra), Леш (Lisus), Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан (Rhizon), Стон (Stagnum), Медун (Metheon), Свач (Saucium), Сард (Sarda), Дриваст (Drivastum); ороними: Дурмитор (dormire), Виситор (од глагола videre, vidi, visum), Леотар (од leo, лав); хидроними: Неретва (Narenta), Бојана (Barbana), Дрим (Drino, Dirnius), Цетина (Cnetona) итд.^[59]

Порфирогенит у свом спису пише да су Срби још за време Ираклија примили хришћанство и то преко свештеника из Рима.^[60] То се донекле може и разумети с обзиром да је Византија могла тада деловати на Србе само преко приморских градова на Јадрану у којима је богослужбени језик био латински.^[61][e] Срби су вероватно осетили и утицај Методијеве панонско-сремске архиепископије и Климентове величке епископије који се огледао у ширењу словенске писмености и словенског богослужења.^[63] Међутим, поставља се питање у којој је мери хришћанство захватило Србе у 9. веку. Наиме, из каснијих сведочанстава се види да је мисионарски рад редовно био праћен великим тешкоћама.^[64] Тек је свети Сава успео да учврсти хришћанство међу Србима и да се избори за самосталну српску цркву.

Осим поменутог „Списа о народима“, Срби се помињу, додуше кратко, и у Аналима франачког краљевства, латинском спису из 9. века, и то као народ који је обухватао велики део некадашње римске провинције Далмације.^[65]Византинци су називали Србе и Трибалима.^[66] Почетком XV вијека на саборима који су одржани у Костанци, српски цареви се називају и владарима Трибалије.

Српске кнежевине у 9. веку

Константин Бодин, краљ Дукље

Српски цар Душан; фреска из манастирске цркве у Леснову, око 1350. године

Срби су на Балкану, током раног средњег века, формирали неколико кнежевина. Поред саме Кнежевине Србије, у јадранском приморју су формиране српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија. У 9. веку Србија се на југу, дуж Динарида, граничила с Паганијом (од Цетине до Неретве), Захумљем (од Неретве до Дубровника), Травунијом (од Дубровника до Боке Которске) и Дукљом (од Боке Которске до Бојане).^[67] За становнике Паганије, Захумља и Травуније Порфирогенит изричито каже да су Срби. Мада то не каже и за Дукљане, нема сумње да су и они Срби.^[68] Могуће је да су код Срба у употреби била два имена, једно опште — „као ознака потомака првих досељеника на Балкан, представника нове, шире етносоцијалне заједнице„ — а друго обласно, али није искључено да је Србима претходио један старији слој Словена, који се на Балкан доселио у време аварско-словенске најезде крајем 6. и почетком 7. века.^[69] У сваком случају, у 11. веку обласна имена (као нпр. Дукљанин) све се ређе појављују у писаним изворима (углавном византијским), али се зато за ове просторе све чешће везује етноним „Срби“.^[70] Тако се код Кекавмена из 11. века на једном месту кнез Дукље Стефан Војислав (1034—1050) назива „Дукљанин“, а на другом „Травуњанин Србин“. Може бити да „Кекавмен... није сматрао довољним да назове дукљанског и травуњанског владара само по имену његових поседа, него је увидео потребу за објашњењем [његових обласних имена - прим. прев.] уз помоћ општијег и распрострањенијег етнонима (‘Србин’)“. Слично стоје ствари и код Скилице, такође из 11. века, који пише да се против цара побунила „Србија“ (тј. Дукља) и да је „архонт Срба“, Стефан Војислав, побегавши из цариградског заточеништва, „заузео земљу Срба“. Идентичне термине Скилица употребљава када говори о Војиславовом претходнику Јовану Владимиру, за кога каже да је владао „Трималијом и оближњим областима Србије“.^[71]

У 11. веку, Дукља је постала краљевина, која је објединила све српске земље. Од српске краљевине се одвојила засебна Бановина Босна. Касније је Дукља припојена Рашкој, која 1217. године такође постаје краљевина. Поред назива Рашка, за ову државу се у литератури употребљава и назив Србија. Крајем 13. и почетком 14. века, у Подунављу и Посавини је постојала још једна српска краљевина под влашћу Стефана Драгутина и његовог сина Стефана Владислава II. Ова држава се код архиепископа Данила II (Животи краљева и архиепископа српских) помиње као сремска земља (срѣмьска землѩ), држава сремске земље и сремска држава.^[72] Анонимни путописац који је 1308. године путовао кроз српске земље зове је Краљевином Србијом (лат. Regnum Servie).^[73] Млађи савременици краља Драгутина и каснији историчари познају је као „Земљу краља Стефана“ (итал. terra del Re Stefano).^[74] Према Анонимовом Опису источне Европе из 1308. године, Драгутинова област (Servia) обухватала је Босну, Мачву и Марку (вероватно крајеви Кучева и Браничева) а названа је „по приликама у којима се налази народ, јер су скоро сви у ропском положају“.^[75]

Године 1345. српска краљевина прераста у Српско царство, које се након 1371. године распада. Још за време постојања Српског царства, на његовом подручју су се искристалисале области под влашћу локалних господара, који ће након распада Српског царства постати самостални. Државе које су настале распадом Српског царства биле су Царство Симеона-Синише, Моравска Србија, Зета, Земља Бранковића, Земља Војиновића, Држава краља Марка и Држава Дејановића. Бановина Босна 1377. године постаје краљевина.

Од краја 14. века, српске земље постепено освајају османски Турци. Моравска Србија почетком 15. века прераста у Српску деспотовину, коју заузимају Турци 1459. године. Слабљењем централне власти у Краљевини Босни, на њеном подручју се у 15. веку формирају војводство Сандаља Хранића, кнежевина Павла Раденовића и Војводство Светог Саве (Херцеговина). До краја 15. века, све ове земље заузели су Турци, закључно са Зетом, која се одржала све до 1499. године.

Нови век

Пећка патријаршија, 16 — 17. век

Након освајања српских држава, Турци су се окренули освајању Краљевине Угарске, у коју се део Срба склонио пред турском најездом. У време турско-угарских сукоба у 16. веку, Срби предвођени самозваним царем Јованом Ненадом (1526—1527) и војводом Радославом Челником (1527—1530) су на подручју Панонске низије покушали да обнове српску државу. Ови покушаји били су краткотрајни, а након турског освајања великог дела Угарске, највећи део српског народа нашао се под турском влашћу. У недостатку сопствених државних установа, Срби су свој идентитет везали за православну цркву, оличену у Пећкој патријаршији. Између 16. и 18. века, у српским земљама је избио низ устанака против турских власти, од којих је најзначајнији био Банатски устанак из 1594. године. Српско име је код Турака било омрзнуто, толико да се говорило: "Име Србин значило је не само бунтовник, него демон турства. Томе је допринело и само име 'Срб-Србин', врло слично турској 'сербез' (слободан)."^[76]

Од краја 17. века, око контроле над српским земљама сукобљавају се Османско царство и Хабзбуршка монархија. Граница између ових држава се до краја 18. века усталила на Дунаву и Сави. Током хабзбуршке власти, формиран је низ хабзбуршких административних области које су настањивали Срби: Војна крајина (постојала до 1882), Краљевина Славонија (1699—1868), Краљевина Србија (1718—1739), Краљевина Босна (1718—1739), Тамишки Банат (1718—1778), Српска Војводина (1848—1849), Војводство Србија и Тамишки Банат (1849—1860) и Босна и Херцеговина (1878—1918). Незадовољан укидањем једног дела Војне крајине, део Срба се иселио из Хабзбуршке монархије у Руску империју, где су за њих формиране засебне области: Нова Србија (1752—1764) и Славеносрбија (1753—1764).

• 
  

  

  
  

  
  

  Етничко подручје Срба и Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)
  

  
  

  
  


• 
  

  

  
  

  
  

  Српска насеља у Банату 1743. године
  

  
  

  
  

Карађорђе Петровић, вожд Првог српског устанка

У српским земљама које су остале под турском влашћу наставио се отпор српског народа према таквом државно-политичком стању. Године 1788. јужно од Саве и Дунава формирана је краткотрајна Кочина крајина, да би, потом, избијањем Првог српског устанка 1804. године била формирана Карађорђева Србија, а потом, након Другог српског устанка, Кнежевина Србија, која је имала аутономију у оквиру Османског царства. Крајем 17. века, директне османске власти ослободила се и Црна Гора, а и Срби муслимани из Босне су покушали да се ослободе османске власти, формиравши фактички самосталну Босну (1831—1833). Потпуна независност Србије и Црне Горе призната је 1878. године. Србија је 1882. године проглашена краљевином, док је проглашење Краљевине Црне Горе уследило 1910. године. Србија и Црна Гора су у Балканским ратовима 1912—1913. године прошириле своју територију, а у овом периоду потпуно престаје османска власт у српским земљама. Током Првог светског рата, Србију и Црну Гору су окупирале војне снаге Централних сила.

Покушај аустроугарских власти да на место својих војноспособних људи у окупационој управи у Србији доведе своје грађане Србе није успео, јер Срби нису пристајали да буду окупатори својим сународницима.^[77]

Сем што су чиниле злочине над затеченим становништвом у Гувернману „Србија“, аустроугарске окупационе власти су га и интернирале. Срби су интернирани што појединачно, што групно, што масовно, али се у науци обично говори о четири главна таласа:^[78]

• Први талас је уследио непосредно по уласку аустроугарске војске у Србију (крајем 1915). Тада је интернирано око 20 — 25 хиљада људи.


• Други талас је уследио после укључивања Румуније у рат на страни савезника (крај лета и почетак јесени 1916). Тада је била издата наредба да се похватају не само сви војноспособни мушкарци од 17 до 50 година и бивши војници који су избегли заробљеништво и интернацију, него и сви политички сумњиви без обзира на пол, старост и пребивалиште. Процењује се да је до краја септембра било похватано и интернирано у логоре ван Србије око 8.500 људи, а до почетка новембра 16.500 лица.


• Трећи талас је уследио после Топличког устанка (у пролеће 1917). Тада су интерниране све комите које су се предале окупационим властима, као и сви они за које се сумњало да су им помагали.


• Четврти талас је започет пробојем Солунског фронта у јесен 1918. године, али је био најслабији.

Савремено доба

Краљ Александар Ујединитељ

Поразом Централних сила у рату 1918. године, Србија и Црна Гора су ослобођене окупације. У процесу југословенског уједињења, Србији се присаједињују Црна Гора и Војводина, а потом се тако проширена Србија уједињује са новоформираном Државом Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније названо Југославијом. Срби су своју државност унели у нову југословенску државу, у чијим границама се нашла огромна већина српског народа.

До окончања Првог светског рата Срби су имали шест посебних црквених организација:^[79]

• Београдску митрополију у Краљевини Србији, са пет епархија


• Карловачку митрополију, са седам епархија


• Црногорско-приморску митрополију, са три епархије


• Српску цркву у Босни и Херцеговини, са четири епархије


• Далматинску црквену област, са две епархије


• Црквену област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија

Будући да су стварањем Краљевине СХС разбијене баријере које су вековима раздвајале српске црквене општине једне од других, на дневни ред се поставило питање васпостављања јединствене СПЦ. Краљевина СХС је, после дугих преговора које је водила са Васељенском патријаршијом, успела да се избори за признање СПЦ, тако да је 12. септембра 1920. године, на Архијерејском сабору одржаном у Саборној цркви у Сремским Карловцима донета одлука о васпостављању Српске патријаршије.^[80]

У процесу решавања хрватског питања у Југославији, формирана је 1939. године Бановина Хрватска. У њеном саставу су се, поред срезова са хрватском већином, нашли и неки срезови са српском већином.

Мапа подручја на територији окупиране Југославије на којем су окупатори и њихови квислинзи (пре свега усташе и балисти) починили геноцид над Србима и припадницима других народа у току Другог светског рата

Удео Срба у СФРЈ по насељима 1981. године

Окупацијом и поделом Југославије од стране Сила Осовине 1941. године, Срби су као народ дошли у веома тежак положај. Иако су окупатори формално омогућили постојање неког облика српске државности у виду Недићеве Србије и Црне Горе, ове земље су се фактички нашле под влашћу окупационих режима, који су угњетавали српски народ и над њим чинили геноцид. Велики делови окупиране Југославије ушли су у састав такозване Независне Државе Хрватске (НДХ), којој су, поред већински српских срезова Бановине Хрватске били додати цела Босна и Херцеговина и цео Срем. Срби у НДХ су се нашли изложени прогону, протеривању, насилном покрштавању и геноциду. Геноцид над Србима су такође чинили и мађарски, албански и бугарски окупатори, који су окупирали пограничне делове Југославије.

Након војног пораза Сила Осовине и завршетка окупације, Југославија је обновљена, али као социјалистичка федерација састављена од 6 република. Подручја настањена Србима су административним границама била подељена између 5 од ових 6 република. Поред тога, проглашена су три нова југословенска народа (Црногорци, Муслимани, Македонци), у чији су састав ушли делови српског народа. Иако су након Другог светског рата Срби у Босни и Херцеговини били најбројнији народ, од пописа 1971. године су у овој републици најбројнији били Муслимани. У Србији су формиране две аутономне покрајине, Војводина и Косово и Метохија, а овом другом су углавном управљали Албанци. Срби су били признати као конститутивни народ у Хрватској и Босни и Херцеговини, али су се многи припадници српског народа из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије селили у Ужу Србију и Војводину. Ове миграције су имале делом економски, а делом национални карактер.^{[тражи се извор]}

У време распада Југославије почетком 1990-их, Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини су формирали неколико српских аутономних области, чијим уједињавањем су створене две републике — Република Српска Крајина и Република Српска. Ове српске државе формиране су као одговор на политику издвајања Хрватске и Босне и Херцеговине из Југославије. На крају рата у Хрватској 1995. године, Република Српска Крајина је војно поражена од стране Хрватске војске, а Срби са тих простора су већином протерани. Исте године, Дејтонски споразум је окончао рат у БиХ и признао Републику Српску као један од два ентитета у саставу БиХ. Након НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, Косово и Метохију су заузеле трупе НАТО пакта, а један део Срба је напустио те просторе. 2006. године Србија и Црна Гора раскидају своју државну заједницу и постају независне државе, а 2008. године се на територији Косова и Метохије проглашава независна Република Косово, коју Србија није признала.

Језик

Штокавски поддијалекти

Срби говоре српским језиком, који припада словенској групи индоевропске породице језика. Он има доминантно место у окружењу, како Јохан Аделунг (1806) примећује: сви језици на југу Европе су "под српском капом" (српским језиком)- деривати су заједничког језика и од њега постали.^[81] Српски језик је службени језик Србије и један од три службена језика Босне и Херцеговине (уз бошњачки и хрватски; сва три језика су готово истоветна). Такође је, уз албански, један од два службена језика самопроглашене Републике Косово, коју Србија не признаје. У Црној Гори је српски главни говорни језик, иако нема службени статус на нивоу државе (службени језик у Црној Гори је црногорски, који је такође истоветан српском језику).

Стандардни српски језик базиран је на штокавским јужнословенским говорима, а подељен је на два главна наречја — екавско и ијекавско. Екавско говорно подручје је даље подељено на неколико дијалеката: шумадијско-војвођански, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Ијекавско говорно подручје је подељено на источнохерцеговачки, источнобосански и зетско-јужносанџачки дијалекат. Поред тога, постоје и икавски и славонски говори, који су заступљени код популација које су у прошлости у делу литературе означаване као Срби католици. У контакту са ромским језиком, на бази српског је настао ромско-српски језик, којим говори део ромске популације у Србији.

Религија

Храм Светог Саве у Београду, највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету

Већина Срба су верници Српске православне цркве, а крсна слава, односно дан када се обележава светац заштитник породице једно је од најважнијих националних обележја.^[82] Поред тога, међу Србима има и протестаната, атеиста и агностика, а у мањој мери и муслимана и католика. Број Срба муслимана и Срба католика је у прошлости био већи, али се припадници ових вероисповести српског порекла данас по националности углавном изјашњавају као Бошњаци и Хрвати. Међу православним Србима има како истинских верника, тако и оних који на религију више гледају као на део своје породичне традиције, него као на систем вредности по којем живе.

Српска православна црква је присутна како на традиционалним српским етничким просторима, тако и у српској дијаспори. Поред Срба, део верника Српске православне цркве чине и припадници других етничких група — Црногорци, Роми, Власи, Македонци итд.

Популација

Овај чланак је део серије о
Србима
Српска култура Књижевност Музика Уметност Кинематографија Кухиња Племена Народна ношња Народна игра
Срби по територијама Аутохтоне земље Србија Босна и Херцеговина Црна Гора Хрватска Далмација Славонија Северна Македонија Мађарска Румунија Бугарска Албанија Грчка Словенија Исељеништво Немачка Француска Аустрија Швајцарска Скандинавија Шведска Уједињено Краљевство Италија Бенелукс Шпанија Чешка Словачка Кипар Малта Ирска Португалија Молдавија Русија Белорусија Украјина САД Канада Латинска Америка Аргентина Венецуела Аустралија Нови Зеланд Турска Казахстан Азербејџан УАЕ Кина Африка Јужна Африка Боцвана
Подгрупе и сродни народи Бошњаци Брсјаци Бугари Буњевци Галипољски Срби Калничко-билогорски Срби Горанци Јањевци Југословени Крашовани Македонци Мијаци Муслимани Словенци Торбеши Хрвати Црногорци Шокци
Српске земље Србија Војводина Косово и Метохија Босна и Херцеговина Република Српска Брчко Дистрикт Федерација БиХ Црна Гора Северна Македонија
Српска православна црква Патријарси Светитељи Устројство Манастири
Српски језици и наречја српски ужички ромско-српски српскословенски славеносрпски штокавски горански шатровачки
Историја Владари Порекло Срба Србофобија Десрбизација Геноцид над Србима Трговина људским органима на Косову и Метохији НАТО бомбардовање СРЈ
п р у

Подручја која настањују Срби

Највећи број Срба живи у Србији (5.900.000). Други већи део Срба живи у Босни и Херцеговини (1.300.000), где представљају конститутивни народ (Срби су највише сконцентрисани у Републици Српској, једном од два ентитета у БиХ). Значајан број Срба живи и у Црној Гори (178.000) и Хрватској (186.000). Мањи број Срба такође живи у Републици Македонији, Словенији, Румунији, Албанији, Мађарској и Бугарској.

Велики број Срба живи у дијаспори (туђини), првенствено у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, САД, Француској, Шведској, Турској, Аргентини, Канади и Аустралији.

Према Републичком заводу за статистику и попису који је урадила та институција 2011. године, највеће урбане популације Срба у Србији налазе се у Београду (1.417.187), Новом Саду (269.117), Нишу (243.381) и Крагујевцу (172.052).

У иностранству се највећа српска популација може наћи у северној Америци (Чикаго и делови Илиноиса, заједно са Торонтом и јужним Онтариом).

Срби чине око две трећине популације Србије, односно око 6,3 милиона становника. Још 2,2 милиона Срба живи у околним државама Балкана. Број Срба у туђини (дијаспори) је непознат, али се претпоставља да их има негде између 4 и 5 милиона, укључујући и људе српског порекла. Укупан број Срба се креће од 12 до 13 милиона, што зависи и од броја људи у дијаспори.

• 
  

  

  
  

  
  

  Срби у Србији по општинама 2011. године
  

  
  

  
  


• 
  

  

  
  

  
  

  Срби у БИХ по општинама 2006. године
  

  
  

  
  


• 
  

  

  
  

  
  

  Срби у Црној Гори по општинама 2011. године
  

  
  

  
  


• 
  

  

  
  

  
  

  Срби у Хрватској по општинама 2011. године
  

  
  

  
  


• 
  

  

  
  

  
  

  Срби у Републици Македонији 2002. године
  

  
  

  
  


• 
  

  

  
  

  
  

  Срби у Румунији 2002. године
  

  
  

  
  

Познати Срби

Види још

• Списак топонима названих по Србима

Напомене

Референце

Извори

Литература

Спољашње везе